Put koji spaja četiri sela Kozličić, Kotešicu, Joševu i Brasnkovinu je odvajkada problem meštana tih sela koji žive na njihovim obodima. Povremeno su ga nasipali sopstvenim sredstvima, ali bi ih svaka vlast nekako mimoilazila kada bi došlo do priče o asfaltiranju.
Tako je prethodnih godina asfaltiran put od Brankovine do ulaska u Joševu i Kotešđicu, a početkom prošle godine i put Brankovina – Kozličić, a deonica koja bi spojila te saobraćajnice sa onom koja deli (i spaja) ta sela ostaje nedovršena. Kada počnu prolećne i jesenje kiše, vozači treba dobro ad paze dok voze da ne bi prolaskom kroz , oštetili auto, ali i da im se motor ne ugasi. Pri tom, taj deo nije pust i bez kuća i stanovnika. Naprotiv. S toga su nas ogorčeni meštani pozvali da snimimo saobraćajnicu kojom svakodnevno prolaze i oni i njihova deca, koja idu u Brankovinu u školu:
Put je i nakon ovih manjih kiša skoro neprohodan, a kad bude pao sneg, biće još gore. Godinama ništa nije rađeno, iako ima naroda sa obe strane puta. Imamo i dece. Kada bi bar ove rupe sanirali, jer su one pune vode. Ova deonica je duga blizu tri kilometra i automobili često uprkos svemu prolaze, jer ima i onih koji predaju mleko mlekarama, ali i onih koji obavljaju i brojne druge poslove, neophodne za normalan život. Nismo išli u Gradsku upravu. Razgovarali smo sa predsednikom mesne zajednice, ali su sredstva odobrena samo za ovu deonicu kroz Kozličić. A ostali samo dolaze pred izbore kad trebaju glasovi, obećavaju, ali ispada obećanje ludom radovanje, kaže meštanin Kotešice Milan Kosić.
Kosiću ne smeta to što je asfaltirana deonica kroz Kozličić, ali ni njemu ni ostalim žiteljima Kotešice i okolnih sela nije jasno zbog čega se ne uradi spajanje već urađenih asfaltnih deonica, jer bi se time poboljšala saobraćajna komunikacija u ovom delu koji je važan baš zbog toga što ga koriste meštani više sela. I njegova supruga Snežana Milovanović Kosić ukazuje na nevolje koje imaju i kao roditelji:
Imama dvoje dece. Stariji sin je prvi razred i svakodnevno prolazimo golgotu na putu do brankovačke škole. Svaki dan ga zato vozimo do škole, jer je ovde haos. Tako je i sa drugim komšijama. Ako treba da se mimoiđem sa nekim kolima, to je strašno. Dešava se i da se zaglavim kolima u blatu, pa mi treba pomoć. Bilo kakva kola da imamo, teško bi ovo izdržala, a mi ovde uglavnom imamo starije automobile, koje zbog ovakvog puta, često moramo da popravljamo. Zimi neće da čiste ovaj put, pa je baš nezgodno. Kad sam bila trudna sa mlađim detetom, jedva smo ih izmolili da dođu da pročiste, kako bih mogla da se odvezem do bolnice na porođaj. A ne daj Bože da se razbolimo, ističe Snežana Milovanović Kosić.
Mada je Kotešica od Valjeva udaljena samo 12-tak kilometara, do njih se u kišnim, ali zimskim danima dolazi vrlo teško. Neki rade u gradu, pa je povratak u večernjim satima zbog kratkog dana uvek rizičan. Neki su zbog toga i napustili poslove u gradu i potpuno se posvetili poljoprivredi, ali i tu imaju problema sa plasmanom robe. Na to su nam ukazali meštani Joševe.
U poslednje vreme niko ništa ne preduzima. Obraćali smo se i Elektrodistribuciji i Gradskoj upravi. Ne znam kome nismo. Ali nije vredelo. Snabdevanje strujom je katastrofalno. Devedesetih godina su postavljene betonske bandere i uz naše učešće, ali struje više nema nego što ima. Mislim da će u narednim godinama svi postepeno napustiti ovaj kraj i da ćemo, samo mi stariji ostati, kaže Dragan Raletić iz Joševe.
Imam farmu sa 30 bikova, ali kupci kada dođu ovde, oni odustaju. Neće da sidju niz ovu strmu krivinu koja je dodatna nevolja na sve ovo što već imamo. Imama i tri sušare za sušenje šljiva, ali zbog čestih nerstanaak struje imam velikih problema. Taad ne mogu da rade ni muzilice za mužu, ni pumpe za vodu, ali niko ništa ne preduzima, iako smo se žalili na mnoge adrese. Zato sam morao da kupim neki džip kako bih dopremio robu do kupca, jer ovde neće niko da dođe, vajka se Slobiodan Raletić iz Joševe.
U zaseoku Raletić u Joševi ima 15-tak domaćinstava. Videli smo i mnoga mlada lica i momke koji su došli da potvrde sve ove priče, ali i oni smatraju da će, ako se nešto ne promeni, mladih na selu biti sve manje. Nije li logično da počne da se razmišlja i o ljudima koji žive na selu i bore se sa brojnim nedaćama, od loših puteva do problema sa snabdevanjem strujom i vodom, jer seljak i poljoprivrednik je u mnogim teškim situacijama kroz koje je Srbija prolazila, od sankcija do ratova, proizvodnjom hrane, spasavao opstanak stanovništva. I zato im treba pomoći da ostanu na vekovnim ognjištima koja su u međuvremenu, koliko su mogli preuređivali, ali i omogućiti da nove generacije bar putuju sigurnijim saobraćajnicama i nemaju problema sa strujom i vodom.
Comments powered by CComment