„Čovek u vremenu“

Tema koja je neiscrpna, pogotovo u vremenu u kome živimo jeste čovek, čovek kao najzagonetnija tvar i stvorenje na zemlji, smatra protojerej Jovan Milanović, rektor Karlovačke bogoslovije Svetog Arsenija Sremca.

On je u porti Pokrovske crkve održao predavanje na temu „Čovek u vremenu“ i kako kaže, trebalo je čoveka sagledati iz perspektive opštih dilema sa kojima se suočavamo, a to su prolaznost, propadljivost čovekova, šta je ono što čoveka zaista čini čovekom i šta je to u kontekstu ovog vremena u kom živimo što od čoveka vrlo lako napravi nečoveka.

Ako posmatramo kao ljudi koji primećuju kako vreme brzo prolazi i kako se suočavamo sa raznim izazovima, počevši sada od situacije sa korona virusom i koliko smo zapravo propadljivi i kratkotrajni u svom postojanju na zemlji, jasno je da smo suočeni sa jednim velikim strahom koji se razvija i koji nastaje u svakome od nas. Da li i koliko taj strah treba i može da nas definiše, da li je strah taj koji nas određuje, da li se i na koji način možemo izboriti sa tim strahom, sve su to pitanja koja sada u ovom vremenu u kom živimo postavljamo. Odgovor naravno po dubokom ubeđenju crkve Hristove jeste da ne postoji ni jedan izazov sa kojim se čovek ne može suočiti ukoliko u svoje postojanje ne uvede Boga, ukoliko do kraja ne razmisli o tome koja je to poruka koji Bog šalje njemu i svakome sa kojim se on susreće. Da li u neprolaznom možemo učestvovati i da li mi uopšte posle svih ovih dešavanja možemo verovati u besmrtnost, u vaskresenje, svetitelje, u večnost? Sve to su pitanja koja se postavljaju. Ako se suočimo sa ljudima koji su pre nas živeli i koji su u svoje vreme imali mnogo veće izazove nego mi danas, počevši od Prvog i Drugog svetskog rata, raznih bolesti, tifusa, kolere, kuge i svega onog što smo mi kao narod preležali, naprosto ćemo se vrlo brzo prisetiti da smo doživeli samo jedan određeni vremenski period u kom smo se izgleda malo uljuljkali i osetili isuviše sigurnim u sami sebe, ističe Jovan Milanović.

Kao uzor treba imati čoveka koji se upravo u svoje vreme borio lavovski za crkvu, narod i veru u Valjevu, a to je prota Bogosav Kovačević, kaže Milanović. Predavanje je upravo trebalo da istakne da mi ne moženo drugačije da se suočimo sa sopstvenim izazovima, sa izazovima društva u kom se nalazimo, ako se ne budemo nadahnjivali onim ljudima koji su pre nas živeli i borili se da imamo ono što danas imamo, dodaje on.

U okviru tribine predstavljena je i knjiga „Čovek u vremenu“. Ideja za ovu knjigu, prema rečima priređivača, protonamesnika Darka Đurđevića, leži u plemenitoj ljudskoj osobini, a to je zahvalnost. Unuk prote Bogosava, Branislav Kovačević, koji je sada predsednik crkvenog odbora, je osećao zahvalnost i dužnost prema dedi o kome je slušao kao dete. Branislav i Darko zajedno kreću u neku vrstu istraživanja. Najpre kroz razgovor sa ljudima koji su poznavali protu Bogosava, a onda i kroz istraživanje crkvene arhive u crkvi na Plavanju, u Osečini i u Hramu Pokrova Presvete Bogorodice gde je prota službovao.

Knjiga govori o jednom svešteniku, čoveku i vremenu u kome je živeo, a koje ni malo nije bilo lako. Ono što je meni posebno privuklo pažnju, to je da je prota Bogosav Kovačević čitav svoj život i svoju službu, bez obzira na okolnosti u kojima je živeo i radio, izneo dostojanstveno i ostao veran svojoj službi i Bogu. To je na neki način i najveća poruka: „Svaki čovek može da izdrži ono kako, ako zna zašto“. Prota Bogosav je znao zašto. Ceo njegov životni put je put za Hrista, za veru koju je propovedao. Svako, bilo kojim poslom da se bavi, na prvom mestu treba da veruje u to što radi i da istraje na tom putu, kaže Darko Đurđević.

Arhiva koju su prikupili nije bila toliko obimna, ali je prota Bogosav mnogo više pisao svojim životom, ističe Đurđević. Iza njega su ostala dva hrama, dva bratstva, porodica i mnogo uspomena i sećanja na šta treba da budu ponosni i grad Valjevo i opština Osečina.